Baš šteta što sam izgubio inspiraciju za pisanje. Ostalo mi je još da vam opisem San Francisko, kojim sam oduševljen…ali imam osećaj da ovaj tekst neće biti preterano zanimljiv.
Nisam znao puno o gradu, osim da su tamo Alkatraz i Golden Gate most. To je ustvari i sve što ima da se vidi! Ali, grad je sam po sebi nekako prijatan. Proveli smo najveći deo vremena šetajući se i uživajući u prelepim zgradama, zagledajući neobične požarne stepenice i pentrajući se po brdašcima. Ceo taj turistički deo grada je prepun radnjica, kafića, restorana…i što je najbolje, prepun ljudi! Ameri su nam rekli da je SF „najevropskiji grad u Americi“, pretpostavljam zbog te atmosfere…ali to je otprilike sve što ima zajedničko sa Evropom.
Alkatraz je bio veoma zanimljiv. Odvezli su nas do ostrva brodićem i ostavili. Pogledali smo kratki film o istoriji ostrva, i uputili se u glavnu zgradu, gde smo ulazili u ćelije, šetali se kroz zatvor i slušali priče zatvorenika. Mnogo zanimljivo! „Najturističkiji“ deo grada je „Ribarski dok“ koji je prepun radnjica sa suvenirima. Šetali smo se tuda par puta, odatle smo gledali vatromet u ponoć 1. januara… Golden Gate most je veoma impresivan. Šetali smo se do pola mosta, uprkos neverovatno jakom vetru…
Toliko od mene.
Sve što ću reći je: „Slika govori više od hiljadu reči“
Dakle, nastavak sledi. Posle dve nedelje provedene u raju, čekao nas je šok zvani Los Anđeles!
Sleteli smo na već dobro poznati aerodrom i odmah nazvali hostel (po njihovim instrukcijama) da bismo organizovali prevoz. Lik koji se javio je samo rekao kako ne postoji nikakva rezervacija! Prilično veliki šok, sa obzirom da sam ih zvao 3 puta do sada oko organizacije prevoza, promene datuma i potvrdjivanja rezervacije (samo obrnutim redom ) …. Pošto je Nikola obavio taj razgovor, a ja sam bio taj koji je napravio rezervaciju na netu, nazvali smo ih ponovo, kada su tek nakon što sam spomenuo da želim da razgovaram sa nekim nadređenim rekli da imaju mesta za nas sedmoro za jednu noć, pa ćemo sutra videti za dalje… Stomak mi se prevrtao. Osećao sam se kao beskućnik, u ogromnom i najblaže rečeno zastrašujućem Los Anđelesu i povrh svega sam se osećao krivim, pošto sam ja bio taj koji je sve organizovao. Dovukli smo se nekako do hostela, gde je radio jedan čudak koji me je podsetio na Markiza de Sada u filmu Quills (koji bolesno pevuši dečiju pesmicu). Zviždukao je i beležio brojeve pasoša dok smo se mi zgledali u tišini. Imao sam utisak da smo stigli u Alkatraz, a ne u hostel u centru Holivuda! Ovo je bio vrhunac neprofesionalizma i neljubaznosti, verujem da bismo u nekom albanskom mestu na Kosovu imali bolji doček. Bilo mi je čudno što hostel na takvoj lokaciji ima tako nisku cenu…i sve se pojasnilo kada sam prošao kroz vonjavi hodnik i ušao u zajedničko kupatilo. Srećom, sobe nisu bile toliko loše…. Prespavali smo tu noć i sutradan su nas obavestili da možemo da ostanemo još jednu noć, pa ćemo sutra videti za dalje. Sutra….ponovo sutra…. No, da skratim priču – ostali smo tamo sve vreme. Upoznali smo jednog Slovenca koji je pomagao u hostelu, pa nam je rekao da je javna tajna da u hostelima na Holivudu nisu čista posla…Neću reći da mi je sve bilo jasno, ali mi je bilo dovoljno jasno da više o tome ne razmišljam nego da ćutim i čekam da dodje dan kada polazimo za San Francisco…
Prvi utisci o Los Angelesu su bili da je jedan od najodvratnijih gradova koje sam posetio! Verujem da je veliki udeo u tome imao problem sa hostelom, i zaista – kada smo saznali da će sve biti u redu i da nećemo morati da pronalazimo drugi smeštaj, osećao sam se mnogo bolje… Mada se, iskreno, ni u jednom trenutku nisam osećao preterano lepo u LA-u. Obišli smo nekoliko delova grada, od kojih je Holivud ubedljivo najgori. Opet, to je moguće zbog toga što sam je imao neku viziju Holivuda kao najglamuroznijeg mesta na svetu…a u stvarnosti on je sve samo ne glamurozan. Mislim da je adekvatnija reč GETO! Znam šta mislite, kome god da pričam o tome ne veruje mi! Možda ako bi znali da Mekdonalds na Holivud Bulevaru ima 3 radnika obezbedjenja, da u svakom trenutku oko sebe možeš da vidiš bar 3 beskućnika, da su oštećene zvezde na podu „zakrpljene“ običnim sivim betonom (kao da su iz Srbije), da sve vrvi od zastrašujućih i prljavijih Meksikanaca… Jedno je definitivno – da sam bio sam, stao bih na sred ulice i vrištao!
Beverly Hills i Bel Air su neighborhoods sa vilama od po par(desetina) miliona dolara, i tamo je već drugačija priča. Išli smo na turu gde smo prolazili ispred kuća poznatih, a takodje smo obišli Rodeo Drive, koji je poznata šoping ulica. Tamo je bilo lepo. Puštali su tihu jazz muziku, a mi smo se šetali ispred najskupljih radnji na svetu i uživali u činjenici da će Božić uskoro da prodje i da ćemo biti oslobođeni sladunjavih pesmica kojima su pošeli da nas bombarduju već mesec dana ranije…
Još jedno mesto na kojem je bilo lepo je Santa Monika. Centar je prepun radnjica i turista, a naravno i neizbežnih beskućnika, koji ovde nekako nisu kvarili atmosferu… Glavna atrakcija je veliki dok, sa malim zabavnim parkom i lepim pogledom. Tu sam ispucao najviše fotografija i zaprepastio se kada sam video koliki su galebovi! Bez preterivanja – ima nekih i od pola metra! Kasnije smo sišli na plažu, koja je potpuno mizerna posle Havaja, i kao pripadnici generacije koja je trovana Baywatch-om, slikali se na spasilačkoj kuli.
Centar me je iznenadio. Tačnije, iznenadilo me je prisustvo raznih umetničkih dela i zanimljivih fontana (koje verovatno isto treba da pripadaju kategoriji umetničkih dela). Ogromne staklene zgrade, prelepe starije zgrade…baš je kul!! Naravno, što smo se duže šetali nailazili smo na lošije delove, sa vrhuncem na ulici prepunoj ekvivalentima naših kineskih radnji i mravinjakom Meksikanaca. LA je preplavljen Meksikancima i to onim najnižim slojem! Apsolutno sve je bilingvalno!
Većinu vremena smo proveli u Universal City-ju. To je ulica sa gomilom restorana i filmski orijentisanih radnjica i jednim ogromnim bioskopom, koji funkcioniše na veoma….hm…za nas isplativ način. Naime, kada kupiš kartu, predaš je na ulazu, a nakon toga imaš slobodu kretanja po celom bioskopu. Znači, kada se završi film – imamo da biramo između ostalih 20 projekcija. Pogledali smo gomilu filmova! Pošto nam je Holivud malko dosadio posle dva dana, a nismo imali para za provod u ekskluzivnim klubovima, provodili smo večeri u bioskopu, gledajući par filmova po ceni jednog. True Serbian!
Dakle, za zaključak – dva citata:
Miloš: “ LA je kao Klisa sa par Dedinja razbacanih unaokolo“
Nikola: „Jbte, ovde na svakog normalnog čoveka imaš 3 čudaka“
Čuo sam pre par dana da su na Google Earth-u pojačali rezoluciju za Vojvodinu, pa sam seo sinoć da malo razgledam Novi Sad sa neba. Tražio sam sva mesta gde sam živeo ja i gde žive moji dragi ljudi, te spazih kako se vidi novi Merkator. Otišao sam na net da potražim slike i nikako ne mogu da ga zamislim tamo! Mnogo me je rastužilo to što mi se NS izmenio a ja nisam tamo da to vidim! Želim da se šetam gradom, nedostaju mi ulice, pa čak i gradski prevoz! Nedostaje mi mogućnost hodanja ulicom bez zaprepašćenih pogleda iz automobila, sedenje u kafiću u Laze Telečkog, pešačenje do Akademije, paučina na Petrovaradniskom mostu, tvrđava, Dunavski park…
A ljude…bolje da ne spominjem…
Dosta mi je bio jedan semestar. Sada sam se naputovao i vreme je da se vratim kući…
12.Januara će biti ravno 5 meseci kako sam ovde…treba izdržati još 4…
Svaki put kada negde putujem imam neki čudan osećaj – kao da je moj boravak na tom mestu nestvaran… i tek nakon povratka osvestim to gde sam bio i šta sam video. Ovo putovanje je bilo nestvarnije od svih prethodnih. Trebalo mi je dosta vremena da poverujem u činjenicu da sedim na plaži na Havajima, na drugom kraju planete od one male Srbije, tamo na Balkanu.
No, da počnem ispočetka. Putovanje je bilo užasno naporno. Krenuli smo oko podneva, prvo leteli za Atlantu, a zatim za LA, gde smo imali pauzu od 12 sati do leta za Honolulu. Užasnih 12 sati. Nismo mogli da se čekiramo za sledeći let kada smo stigli, tako da smo sve vreme morali da vuglimo kofere sa nama. Takođe nismo mogli da uđemo na terminal, a bilo je kasno uveče i morali smo negde da spavamo tu noć. Odšetali smo (mi i 9 kofera) do međunarodnog terminala, koji je imao restorane i klupe, tako da smo se smestili u jedan pomračeni kutak. Prigušeno svetlo, polu-prazan aerodrom i nekolicina beskućnika koji su spavali pored nas su činili savršeno zastrašujuću atmosferu. To je bio najmorbidniji doček mog rođendana ikada! Ujutru smo se ukrcali u avion za Honolulu, i tamo smo videli jedinu celebrity na ovom putu – Evangeline Lilly (poznata je samo ljubiteljima serije Lost), koja je sedela ni manje ni više nego pored Ace, jedan red ispred mene! Juhuu! Nakon sletanja u Honolulu, zapahnuo nas je vreo tropski vazduh! Kakav je to osećaj!
Nakon 24oročasovne avanture – konačno smo stigli na Havaje!! Nestvarno! Smestili smo se u hotel, prilično dobar sa obzirom na to koliko smo ga platili, i spustili se do plaže. Zaboravio sam na sve beskućnike i nedostatak sna čim sam zamočio noge u Pacifik. To se zove savršen rođendan!
Na Waikikiju smo proveli prelepe dve nedelje, ali prvih par dana sam bio malo razočaran. Waikiki je glavni turistički deo Honolulua i celog ostrva Oahu, što znači da je bio krcat – a to znači da je cela glavna ulica bila natrpana radnjicama i tezgama sa jeftinim nakitom, raznoraznim kič suvenirima i veštačkim leima (ono cveće što stavljaju oko vrata) za 1$ koji su, podrazumeva se, made in China. Očekivao sam da će ceo grad da bude nekako glamurozan, međutim Waikiki je letovalište za srednju klasu i ogroman broj pomalo iritantnih Japanaca. Malo me je razočarala ta „budvanska“ atmosfera, ali brzo sam se navikao. Uostalom, nisam došao na Hawaje zbog Waikikija, već zbog celog ostrva – koje sam obišao prilično detaljno Video sam sve što sam želeo, iako su me neki (koji se sada smeju dok ovo čitaju) non-stop zezali što provodim „aktivan odmor“ dok se oni sunčaju na Waikikiju
Jedna od prvih stvari koje smo obišli je vulkan Diamond Head. Tamo je ranije bila vojna baza, tako da je staza do najviše tačke zanimljiva mešavina slojevitih crnih stena, stepenica i jezivih tunela. Sa vrha je jedan od najlepših pogleda koje sam do sada video: Honolulu, Pearl Harbor i skoro ceo južni deo ostrva! Fantazija… Još jedan vulkan u blizini je veoma poseban, zato što je okean urušio jednu stranu i tako se stvorio zaliv – Hanauma bay – koji je raj za oči, ali i za ronioce, pošto se pod vodom nalazi veliki vulkanski greben i gomila riba. Mi smo iznajmili peraja, masku i disalicu, tako da sam plutao neko vreme po zalivu i uživao gledajući ribe. Jednu sam čak uspeo da pomazim!
Razmišljao sam pre nego što smo otišli o tome kako na svim fotografijama tropskih ostrva boje izgledaju kao da su pojačane, i zaista nisam očekivao da to može da bude stvarno! Zelenilo je apsolutno spektakularno. Ako je sunčan dan, sa Waikiki plaže se ne može izbeći pogled na Diamon Head koji prosto boli koliko je zelen! A voda… fantastične nijanse plave i tirkizne! Oduševljavao sam se svaki put kada uđem u vodu! Zamislite tek kakav je osećaj plivati i roniti! Ah…. Obišao sam dosta plaža na celom ostrvu. Bili smo na severnoj obali, gde su zimi navodno najveći talasi na svetu. Nisu bili tako veliki… Gledali smo takmičenje u surfu i bacali se po talasima na poznatoj Sunset Beach i nakon toga smo preko stena prešli do plaže Waimea, koja se vidi na snimku koji sam stavio u prošlom postu. Tamo je stvarno raj! Waimea trenutno drži prvo mesto Kad već spomenuh talase, najveći koje smo videli su bili na Sandy beach, koja se nalazi na jugo-istočnom ćošku ostrva i zbog struja i geografskog položaja talasi su užasno jaki! Žuti pesak, vulkanske stene i talasi koji mogu da te obore sa nogu ako stojiš blizu a nisi spreman za udar Savršeno popodne! Istočna strana ostrva je prelepa i ima najlepsu boju mora, ali je stalno na udaru vetra i zbog toga je uglavnom oblačno i hladnije, tako da nismo imali sreće i nismo se tamo puno kupali. Te plaže: Kailua, Lanikai, Waimanalo, imaju one standardne epitete tropskih plaža: beli pesak, tirkizno more, kokosi, malo ljudi…ah…
Kao kontrast plažama, obišli smo i džunglu. Put do vodopada Manoa je bio vrlo zanimljiv. Bilo je blatnjavo i neopisivo vlažno, tako da sam se puno znojio iako nije bilo naporno. Videli smo drvo banane, ogromne paprati, bambuse, gomilu čudnog cveća i ogromnog drveća. Neke su napali komarci, a ja sam prošao bez i jednog ujeda! Ha!
Podrazumeva se da kada dođeš na Havaje moraš da posetiš i Pearl Harbor. Najznačajniji je USS Arizona Memorial – spomenik brodu Arizona na kojem je poginulo 1170 ljudi prilikom napada na Pearl Harbor. Nalazi se usred zaliva, iznad potopljene Arizone čiji delovi čak i vire iznad vode. Prilično je jezivo kada razmisliš o tome da se u tom brodu nalaze tela svih tih ljudi. Sam spomenik nije ništa specijalno…Ima planove broda, i imena svih poginulih… Drago mi je što sam to sve video, ali su Ameri po običaju napravili ogromnu patetiku od svega toga, a kulminacija je bila prikazivanje ultra-patriotskog kratkog filma, posle kojeg je pola sale zaplakalo…
Inače nam je sve vreme bilo lepo vreme, cirka 30 stepeni, jedino što je kiša bila…hm…recimo – čudna. Havaji se zovu „država duga“ i savršeno je jasno zašto. Svaki dan je barem jednom pala kiša, iznenada i ogromnom snagom. Traje u proseku minut. Tako da barem jednom dnevno može da se vidi prelepa duga. Jedanput smo videli duplu dugu – jednu iznad druge i rekli su nam da je to prava retkost! Takođe moram da napomenem da je zalazak sunca na Waikiki plaži nezaboravno iskustvo. Savršenstvo….
Napravio sam kompilaciju svojih, Nikolinih, Acinih, Mileninih i Milosevih slika, sa tim da su velikom većinom moje. Ima ih 220
Eto mene, pisem iz internet kafea u Honoluluu. U prevodu – bicu kratak.Havaji su spektakularni. Boje su kao iz photoshopa, zaista je nestvarno. Plaze, talasi,…ah…Evo jedan video da malo i vi uzivate! (izgledam uzasno, ali sta sad…)
Konačno je došao i taj trenutak! Skoro sam spakovan, lekovi su u džepu, fotoaparat je u ručnom prtljagu – znači u potpunosti sam spreman da poletim za Havaje! Biću odustan do 5.januara, tako da svima želim Srećan Božić i Novu Godinu! (um…pravopis iz osnovne…šta se piše velikim slovima?)
Završnicu ovog semestra i radovanje pred put za Havaje neopisivo mi je „ulepšalo“ jutro 6.decembra. Probudio sam se vreo, tresući se od groznice. Pretpostavio sam da nisam preležao onu prehladu od nedavno, medjutim ovaj put mi je bilo mnogo gore… grlo me je užasno bolelo. Jutros sam bio kod doktorice, koja mi je saopštila fantastičnu vest da imam gnojnu upalu krajnika… Čini mi se da će ovo 24očasovno putovanje i spavanje na aerodromu biti prava avantura.
Želim si brz oporavak…
p.s. Jedina dobra stvar je što su izmerili koliko sam težak, i moram da se pohvalim da posle 4 meseca ishrane u univerzitetskoj kafeteriji, gde parče pice ima 500 kalorija, a mast možes bukvalno da cediš, i dalje imam približno istu kilažu. 71 kg!
Nisam ni primetio da je prošlo tako puno vremena od kada sam pisao poslednji put… Nama je sada završnica jesenjeg semestra tako da sam imao gomilu nekih obaveza….ustvari, užasno me je mrzelo da pišem
Crni petak je bio vrlo zanimljiv. Ja sam bio bolestan – bolelo me je grlo i kašljao sam, ali sam ipak ustao u 3 noću, rešen da iz prve ruke iskusim šoping ludilo koje su mi moji američki prijatelji opisivali. Nije mi bilo jasno zašto ljudi po hladnoći stoje u redu ispred tržnog centra, kada imaju grejanje u kolima a unutra ima više nego dovoljno mesta… Valjda je to njima zanimljivo – oni nisu imali sankcije… Kada su se otvorile „kapije“, masa je pohrlila unutra. Bili su veliki popusti, najviše za nakit, a što se ostalog tiče zavisilo je od radnje do radnje… Istina, imao sam dovoljno para (neću da kažem iznos) i bio sam rešio da kupim sve što mi se svidi, tako da sam završio sa dva nova džempera, farmericama, duksom, tri majce, šalom, itd. To mi je bio najveći šoping u životu i uprkos visokim cenama nekih stvari koje sam kupio, uživao sam!
Taj vikend sam završio seminarski iz Istorije Muzike, i bio sam presrećan pošto sam napisao 10 strana! Džon mi je pregledao rad, kako bih ispravio eventualne gramatičke greške (bilo ih je dosta ). U Ponedeljak sam držao desetominutnu prezentaciju, i toga sam se ustvari najviše plašio. Morao sam da pazim na izgovor, da ne mumlam nego jasno artikulišem, a pored svega toga da pričam o Bahu i Hendlu. Napisao sam kratki koncept na papiru, i još jedan detaljniji u glavi, i pomalo uplašen otišao na predavanje… Ja sam bio prvi, tako da sam seo na katedru i klatio nogama (kao na prvom javnom nastupu! – samo ovaj put od nervoze ). Mislio sam da neću moći da pričam 10 minuta! No, odmah sam se opustio, pošto sam počeo da brbljam i stvari koje nisam ni stavio u rad… Pričao sam o Bahovom i Hendlovom životu paralelno, uporedjujući ih… Po njihovim reakcijama, rekao bih da im je bilo zanimljivo. Negde oko 1710 godine, profesorka mi je dala znak da imam još dva minuta! Šokiran, preskočio sam ostatak njihovih života i priveo kraju svoje malo predavanje.
U sredu sam imao finalni ispit iz gitare, koji je prošao super. Bacio sam se na vežbanje klavira, pošto sam svirao na koncertu izabranih studenata u četvrtak i na ispitu u petak. Na koncertu sam svirao Rachmaninova, prilično loše, pošto je bilo 10 sati ujutru, a ja ne funkcionišem baš najbolje u to doba dana…. Inače, taj dan treba da uđe u istoriju pošto sam uveče vežbao 4 sata bez prestanka! Mislim da mi se to nikada nije desilo… Vežbao sam više u jednom danu, pred takmičenja ili ispit, ali nikada u odjednom…
Ispit je bio mnogo bolji nego koncert. Bio sam opušteniji, a samim tim koncentrisaniji i angažovaniji (emocionalno). Steinway je takođe imao veliki udeo u inspiraciji… Dobio sam A, i odlične komentare svih članova komisije.
Predavanja su se završila, a ostala su mi još dva ispita. Divna stvar u američkom sistemu školovanja je to što je finalni ispit samo jedan deo konačne ocene, tako da se ne stresiram previše. Italijanski mi je najmanja briga, pošto sam na poslednjem testu dobio ravno 100 bodova, a iz Ist Muz mi je dovoljno i C. Trenutno mi je jedina stvar u glavi činjenica da nas sedmoro polećemo za Havaje za nedelju dana. Neopisivo je. Osećaj je bolji od onog kada sam dolazio ovde pre tri meseca! Jedva čekam!
U četvrtak je Thanksgiving praznik, tako da imamo mali raspust. Imali smo veliki plan, koji smo svi željno iščekivali – Čikago!! No, uprkos jakim željama, naš put za Čikago je propao. Mnogo smo se izmučili…non stop neki problemi oko puta… Na kraju je sve bilo sređeno i isplanirano, ali onda se – jutros – Džon probudio bez glasa i trunke energije. Došao je u moju sobu i skoro se srušio na krevet. Morao je da piše na papiriću koliko ga je bolelo grlo, a odbijao je da ide kod doktora! Milena i ja smo ga jedva nagovorili da ode. Išao sam sa njim do ambulante, gde ga nisu primili bez zakazivanja. Odvezli smo se u Walmart, kupili neke lekove i nakon toga sam strpao Džona u njegov krevet i naredio mu da spava.
Nažalost, virus nam je upropastio ceo raspust. Nadamo se Džonovom brzom oporavku, kako bismo bar za vikend otišli u Atlantu, da ne bismo umrli (od dosade, naravno) u Huntsvillu.
Moja jedina uteha je Black Friday. Crni Petak. Dan posle Thanksgivinga bukvalno sve radnje prave ogromne rasprodaje, tako da ću da potrošim sve pare koje sam planirao da potrošim na putovanje. Hvala Amerima koji plaćaju porez, koji ide State Departmentu, koji finansira naš program razmene, od kojeg mi dobijamo stipendije
Što se škole tiče, ništa se nije promenilo. Pišem seminarski iz Istorije Muzike, koji me užasno zamara…Napisao sam pola i stao. Sada se treba naterati… Vežbam! Ispit je za manje od dve nedelje! Istina sviram samo dva dela, ali opet moram da se lepo pokažem. Pored toga, pratim Xaviera dve pesmice, što mi dođe kao korepeticija, a od nedavno sam prihvatio da pratim i jednog Jamesa (ne saksofonistu, već flautistu).
Toliko od mene ovaj put.
Pozdrav,
Vittorio
p.s. Par slika sa žurke kod Majkla iz Kolumbije. Slikano Nikolinim fotoaparatom, ali sam većinu slika napravio… ja
Večeras sam bio na koncertu Hogue Sinfoniette. U pitanju je grupica muzičara amatera iz Huntsvilla, koje vodi jedan violista (da, violista vodi orkestar). Potpuno su me oduševili! Nisam očekivao bukvalno ništa, pošto sam skoro svakim koncertom na kojem sam bio – najblaže rečeno razočaran. Otišao sam zato što sam morao. Imamo obavezno prisustvo na osam koncerata po semestru, a ja sam, podrazumeva se, zaboravio da čuvam programe od koncerata na kojima sam bio tako da sam morao da odem i na ovaj…
Kasnio sam, i koncert je već počeo. Ušunjao sam se unutra i zamalo onesvestio kada me je udario snažan talas falševa. Među gudačima po koja mladja dama od 60 godina, a sve ostale blizu 80 (hiperbola ). Mislio sam, valjda im se tresu ruke, pa zato sviraju prljavo. Seo sam, mrgodan što moram da odslušam ceo koncert, pošto sedim pored sekretarice koja ne sme da me vidi kako odlazim u sred koncerta. Detaljno sam proučio program….svaku reč…kako bih skrenuo misli sa signala koji mi hvataju uši, ali na kraju sam ipak morao da ih poslušam… Bakice su se dale u muziciranje. U stopu su pratile dirigenta, koji je simpatično poskakivao u ritmu. Koja savršena scena! Samo da nema zvuka…
Najčudnije od svega je, što sam se posle 10 minuta potpuno navikao na falš. Prestao sam čak i da ga primećujem. Nekako sam to odstranio, i potpuno se oduševio! Ta šačica amatera je zvučala neverovatno muzikalno! Raspali su se milion puta, ali su se konstantno slušali, čekali – ako jedna grupa instrumenata kasni (najčešće zbog tehnički teškog mesta), i što je najvažnije – muzika je imala sadržaj!
Mnogo me nervira tendencija profi muzičara koje sam ovde čuo da dovedu sve do neke tehničke perfekcije i u potpunosti odstrane emocije (ili ih možda ni nemaju?). Čak im je i dinamika strana… Bitno je da se odsviraju sve note…nije bitno kako one zvuče… Zaključak: Mnogo mi je draže da provedem sat vremena slušajući bakice kako sviraju sve u paralelnim sekundama, ali sa ekspresijom, nego slušati savršeno dosadno izvodjenje. Drago mi je što nikada nisam svirao savršeno. Ponosan sam što sam „prljavi“ pijanista!
) …. Pošto je Nikola obavio taj razgovor, a ja sam bio taj koji je napravio rezervaciju na netu, nazvali smo ih ponovo, kada su tek nakon što sam spomenuo da želim da razgovaram sa nekim nadređenim rekli da imaju mesta za nas sedmoro za jednu noć, pa ćemo sutra videti za dalje… Stomak mi se prevrtao. Osećao sam se kao beskućnik, u ogromnom i najblaže rečeno zastrašujućem Los Anđelesu i povrh svega sam se osećao krivim, pošto sam ja bio taj koji je sve organizovao. Dovukli smo se nekako do hostela, gde je radio jedan čudak koji me je podsetio na Markiza de Sada u filmu Quills (koji bolesno pevuši dečiju pesmicu). Zviždukao je i beležio brojeve pasoša dok smo se mi zgledali u tišini. Imao sam utisak da smo stigli u Alkatraz, a ne u hostel u centru Holivuda! Ovo je bio vrhunac neprofesionalizma i neljubaznosti, verujem da bismo u nekom albanskom mestu na Kosovu imali bolji doček. Bilo mi je čudno što hostel na takvoj lokaciji ima tako nisku cenu…i sve se pojasnilo kada sam prošao kroz vonjavi hodnik i ušao u zajedničko kupatilo. Srećom, sobe nisu bile toliko loše…. Prespavali smo tu noć i sutradan su nas obavestili da možemo da ostanemo još jednu noć, pa ćemo sutra videti za dalje. Sutra….ponovo sutra…. No, da skratim priču – ostali smo tamo sve vreme. Upoznali smo jednog Slovenca koji je pomagao u hostelu, pa nam je rekao da je javna tajna da u hostelima na Holivudu nisu čista posla…Neću reći da mi je sve bilo jasno, ali mi je bilo dovoljno jasno da više o tome ne razmišljam nego da ćutim i čekam da dodje dan kada polazimo za San Francisco…
