Mrzim to! Jutros sam ustao nervozan i spreman da ujedam. Počelo je da me boli grlo, ručak u kafeteriji je bio (najblaže rečeno) odvratan i nisam imao nikakav apetit. Vratio sam se kući i planirao da učim za test iz italijanskog koji sam imao uveče i da čitam materijal za seminarski. Zaspao sam. Probudio sam se šlogiran – dva sata kasnije, chatovao sa mamom i usput virio u knjigu iz italijanskog pokušavajući da bar nešto zapamtim.

Na testu sam imao blokadu, jer me je proganjalo jed(i)no pravilo koje sam zapamtio iz knjige, a koje po svoj logici nije bilo tačno. Rešio sam da verujem sebi, a ne knjizi i napisao ono što je meni zvučalo dobro. Posle sam proverio, i ispostavilo se da je baš taj primer bio izuzetak za to pravilo. Sa ostatkom testa nisam imao problem i mislim da sam ga ok uradio.

Zbog „divnog“ raspoloženja sam imao utisak da me svi ljudi sa kojima sam kontaktovao danas mrze, ismevaju i jednostavno ne podnose. Naravno. Onda sam počeo da razmišljam o svom društvu kući pa sam se rastužio…Kao da dan nije bio dovoljno loš…

Posle večere se okupilo par ljudi u mojoj sobi i gledali smo seriju, koja me je ostavila potpuno ravnodušnim. Kad se završila, spremio sam se i otišao da vežbam sa namerom da provedem nekih 4 sata za klavirom. Vežbao sam kao konj prethodnih par nedelja i večeras sam hteo da sve lepo upakujem i pokažem profi sutra na času. Usvirao sam se i krenuo. Ni jedan tehnički težak deo mi nije izlazio i sve je zvučalo užasno nemuzikalno. Pokušavao sam da se dovedem u red, ali što sam više čačkao, bilo je sve gore. Odustao sam posle sat vremena i vratio se u sobu. Sada ću da legnem u krevet i čekam da dodje sutra i da se nadam da će biti bolji dan…

Ovaj tempo studiranja, bez preterivanja presto tempestoso con fuoco senza respirare, užasan je za psihu. Sanjam testove, progoni me to što nisam počeo da spremam seminarski od 10 strana na temu „Muzički stil F.Šopena“ koji treba da predam dve nedelje nakon što se vratim sa prolećnog raspusta, a o koncertu da ne govorim! Eto, to je odgovor na pitanje zašto ne pišem više na blogu, koje mi sve više prijatelja postavlja… Jedina svetla tačka u budućnosti mi je taj raspust, kada ću posetiti Njujork. Nadam se da će me to bar malo ispuniti i dati mi snage da izdržim još dva meseca…

Evo za kraj, Šopenova 4.Balada u izvodjenju S.Bunina. Ovo je delo koje je tako lepo i savršeno…..i toliko teško da ga psujem i proklinjem svaki dan…pogotovo danas kada je u mom izvodjenju zvučalo očajno…