Ovaj semestar je neopisivo bolji od prethodnog. Sve je u znaku pijanizma. Imali smo nekoliko koncerata, od kojih me ni jedan nije oduševio, što vas – siguran sam – ne iznenadjuje. No, zanimljivi koncerti tek predstoje – treba da sviraju dvoje Rusa, oboje dobitnici zlatne medalje na Van Cliburn takmičenju. Ja se nadam da će moj profa uspeti da mi izdejstvuje jedan čas sa njima, pošto je on „baja“ u toj organizaciji koja ih dovodi. (Mislim da nikada ranije u životu nisam iskoristio reč „baja“)

Inače, do sada sam svirao na dva masterclassa. Prvi je bio sa Amerikankom zaboravljenog imena, koja je bila jedna od troje finalista za mesto profesora klavira, ovde u Huntsvillu. Svo troje su morali da održe koncert i seminar, a ja sam bio zamorče na njenom. Radili smo na Dohnanyi-u i nije mi rekla apsolutno ništa, ali je majstorski razvukla vreme razglabajući o nebitnim detaljima. Svaka čast na tome, ali nije primljena. Primljen je neki čika kojeg ja nisam čuo, tako da ne znam kakav je. Nije ni bitno, uostalom, pošto ga ja neću videti, počinje da radi od jeseni…

Drugi seminar je bio sa Lindom „frik za 20.vek“ Monson. Održala je i koncert, na kojem je svirala uglavnom američke kompozitore – što je bilo odlično predavanje iz poznavanja klavirske literature, ali je svirala i Bergovu Sonatu, posle koje sam ostao bez komentara…mislim, imam komentar, ali nije za javnost! Za taj seminarski sam se prijavio na silu, pošto niko drugi nije hteo, tako da sam spremio Rachmaninovu Etidu preko noći (tj. ujutru sat vremena pred masterclass ). Naravno, svirao sam očajno. No, bilo je zanimljivo, makar zbog toga što se gospodja Linda bacala po sceni 20ak minuta pokušavajući da objasni Amerima u publici šta treba da rade ako im se desi da imaju memorijski kiks tokom izvodjenja.

Inače, počeo sam redovno da vežbam! Znam da se smejete sada i da sam to rekao milion puta, ali ja sam ozbiljan. Imaću koncert 15. Aprila, u 19:30h, u Roberts Concert Hall – ovde na kampusu, u kojoj je jedan lepi Steinway i zastrašujuć broj sedišta za publiku. U glavi mi je haos – ne znam šta ću da obučem, nisam nastupao ozbiljno već duže vreme, klavirska stolica je klimava (to nije samo kod nas na akademiji!!!), u sali je uvek hladno i smrznuće mi se prsti… Nadam se da ću preživeti! Vi ste svi pozvani da dodjete da me slušate, hihi…. Šalu na stranu, užasno mi je čudno to što u toj sali neće biti nikog od mojih… biće ovdašnji Srbi, ali to nije to… Nisam ranije razmišljao koliko mi u stvari znači to što su neki odredjeni ljudi u publici kada sviram…

Program je kratak i sladak:

E. von Dohnanyi: Cappriccio op.2 br.4 h-moll – ili: ono delo koje niko ne zna, 10 minuta razbijanja klavira u fff

J.S. Bach: Choral „Nun komm’ der Heiden Heiland“ – ili: onaj koral koji svi znaju, svi volimo Horowitza

L. van Beethoven: Sonata op.31 nr.2 d-moll – ili: „Oluja“, 20 minuta Betovenovog savršenstva

F.Chopin: Ballade nr.4 op.52 f-moll – ili: Prvo izvodjenje javno, a Iris me nikad nije čula – kuku meni…

To je to! Ja se nadam da ću uspeti da izdejstvujem da me snime, ali ako ne uspem da sredim hq audio, imaću makar snimak sa kamerom. Sada mi samo preostaje da se bacim na klavirsku stolicu u sledeća dva meseca….

Za kraj: Pozirao sam za Nikolin domaći zadatak iz fotografije, tako da sam stavio par slika na net, da vidite i vi kako izgledam za klavirom, ako ste zaboravili

Piano Time