Ovaj blog je nekako izgubio svrhu… Nema više šta da se kaže…
Ostalo mi je dve (horor) nedelje do kraja. Vraćam se kuci…
O utiscima o svemu što sam preživeo u ovih poslednjih 9 meseci neću da pišem…pričaću…onima koje zanima. Mogu samo da kažem da mi je žao sto odlazim…ne toliko što odlazim, koliko što se vraćam tamo…. ali se ujedno i neopisivo radujem. Shvatio sam da, pored svih problema koje imamo u sVrbiji, o kojima se u Americi ni ne sanja, ipak najviše volim Novi Sad. Home sweet home. Tamo su svi moji ljudi, bez kojih ne bih mogao da izdržim ni trunke duže od ovih devet meseci, tamo je moj život koji je bio na holdu tako dugo vremena…
Ja sam zaljubljen. Njujork je tako šarmantan, tako uzbudljiv i jedinstven. Nije savršen. Prljav je, haotičan, zastrašujuć… ali opet ima ono nešto što čoveka ne može da ostavi ravnodušnim.
Putovali smo 26 sati i premoreni izašli iz busa. Sve se odvijalo ispod zemlje. To ima smisla, pošto je Menhetn ograničen u prostoru… Nalazili smo se negde ispod kule Njujork Tajmsa. Autobuska stanica je povezana sa Metro stanicom, tako da nismo morali da izlazimo napolje…ali to nije ni bilo potrebno da bismo shvatili zašto ljudi Njujork zovu “džunglom”. Horde ljudi iz svih pravaca su jurile kroz podzemni tunel. Probili smo se do ulaza u metro i krenuli na sever. Prvi put sam izašao na ulicu 15ak minuta kasnije, na Brodvej Aveniji, na Upper West Side-u i bio sam potpuno fasciniran. Jedva sam dočekao da ostavimo kofere i krenemo da istražujemo. Hostel je jedan od najboljih u kojem sam bio. Sve je prošlo bez problema, jedino što nisu imali dva kreveta u istoj sobi, pa smo se Milena i ja razdovjili. Delio sam sobu sa troje francuza, koje bukvalno nisam ni video. Noću sam legao, a ujutru se budio pre njih.
Proveli smo 6 dana na nogama. Mislim da ću zbog ovog putovanja da imam problema sa kostima kada budem mator. Ali, to nije bitno. Potpuno sam oduševljen. Obišli smo gomilu stvari, i mislim da nismo bolje mogli da iskusimo Njujork za tako kratko vreme. Voleo bih da smo imali mesec dana…
Upper West Side, koji ne znam kako bih preveo na srpski osim kao “Gornji zapadni deo” je uglavnom stambeni deo Njujorka, te sam očekivao da neće biti lep. Eh, sada znam da ni jedan deo grada ne može da ne bude lep. Ulica je bila prepuna ljudi, iako smo bili daleko od “centra”. Oduševila me je arhitektura – velike i stare zgrade, gomila simpatičnih radnjica… Tu nam je bio hostel, tako da smo proveli dosta vremena u okolini. Malo južnije se nalazi meni najzanimljiviji kompleks zgrada, koji čine najpoznatija svetska muzička akademija Džulijard, Metropoliten Opera i Njujorška Simfonija. Nažalost, ceo kompleks se renovirao, tako da skoro ništa nisam uspeo da vidim.
Inače, Menhetn je organizovan tako što postoje avenije koje spajaju sever i jug, i ulice (po brojevima) koje spajaju istok i zapad. Sve je pod pravim uglom, što je činilo moju nemačku krv izuzetno srećnom. Tu haos (ali slatki haos) pravi Brodvej avenija, koja seče Menhetn dijagonalno, i prilikom ukrštanja sa ostalim avenijama stvara prelepe trgove. Mi smo prepešačili Brodvej od 96. ulice na severu, do samog juga Menhetna – što je po Google Earthu 10ak kilometara. Najpoznatiji (ali ne i najlepši) trg je svakako Tajms Skver. Da su isključili sve reklame na sat vremena i poslali nam tu struju za vreme 90ih, ne bismo imali restrikcije. Ima mali milion svetlećih reklama, i to je ono što bi se moglo nazvati pravi centar grada. Na ulici je neopisiva gužva. Meni je Beograd haotičan, ali posle ovoga nije ništa! Tu se mogu videti razni ljudi. Od izgubljenih turista (khm,khm) do poslovnih ljudi, koji žure na posao obučeni u odela i sportske patike (probajte vi da hodate kilometrima svaki dan u cipelama!). Najgora stvar je da staneš i pokušaš da se slikaš. Napravio sam par video snimaka koji svedoče o tome. Videćete… Tu se nalazi i veliki broj pozorišta. Na sve strane su reklame za najnovije mjuzikle, ali mi smo se odlučili da pogledamo mjuzikl “Čikago”. Nabavili smo jeftine karte i proveli fantastično veče. Oduševio sam se! Ni jedan falš, savršeni unisono u pokretima, prelepa koreografija… Zaista su vrh! Još uvek ne mogu da se oslobodim tih pesmica iz glave….and all that jazz
Svratili smo na par sati u Metropoliten Muzej, koje se nalazi na Upper East Side-u. Divan je, ali je zamorno protrčati kroz ceo muzej za tako kratko vreme. Imaju ogromnu egipatsku kolekciju, a mene su oduševile i grčke skulpture… Najviše vremena sam proveo na izložbi moderne fotografije Sam muzej se ustvari nalazi na rubu Central Parka, koji je ogroman. Šetali smo se i nismo ni primetili da je prošlo 2 sata, iako mi nismo ni do pola parka stigli! Ima nekoliko jezera i zaista je prelep, iako nije bilo lišća na drveću. Mogu da zamislim kakav je preko leta…Tu smo kupili hot dog od uličnog prodavca i vozili se na vrtešci.
Mid-Town je najživlji deo grada. Tu su, pored Tajms Skvera, Emipire State Building (najviša zgrada na Menhetnu), Rokfeler centar, zgrada UN, Grand Central Stanica, Biblioteka, Karnegi Hol (koji nisam video ) i gomila drugih ogromnih zgrada. Ispod toga su uglavnom manji stambeni delovi grada, koji su neverovatno slatki. Šetali smo se kroz Greenwich Village, Soho i Malu Italiju, u kojoj smo se susreli sa najneljubaznijim konobarom na svetu. Tu je u blizini i Flatiron zgrada, koja je moja omiljena na celom Menhetnu. Videli smo Gradsku kuću i došli do polovine starog Bruklinskog mosta… U istočnom južnom delu grada se nalazi mali jazz klub u kojem smo slušali jednog mladog Njujorškog jazz pijanistu i njegov trio. Bilo je zanimljivo i svakako prelepo iskustvo. Upoznali smo prodavca klavira, koji je rekao da ima preko 400 klavira (!!!!) a pored nas je sedeo neki čikica sa odvratnim debelim prstima, za koga se ispostavilo da je profesor klavira.
Južni deo, ili “Downtown” meni nije bio preterano zanimljiv. To je poslovni deo grada, sa najpoznatijom Wall Street u kojoj se nalazi Njujorška berza. Videli smo “ground zero” – mesto gde su nekada stajale Bliznakinje, na kojem se sada gradi memorial park. Nismo išli do Kipa Slobode, pošto se ne može ući unutra i nismo hteli da bacamo gomilu para samo da bismo ga slikali izbliza.
Eto, to je moj mali izveštaj iz Velike Jabuke. Zagrizao sam je, i mnogo je slatka. Nadam se da ću se vratiti da je pojedem celu!
Pozdrav,
V.
p.s. uživajte u slikama, a klipiće ću uskoro da dodam
…just made for a Girl and Boy…we’ll turn Manhattan into an Isle of Joy!
Da, da, došao je i taj dan kada će ovaj dečak da otpraši u tu famoznu svetsku prestonicu! Milena i ja sutra polazimo, glamurozno – skrnavim autobusom. U početku nam sledi dvadesetpetočasovna turneja po jugoistočnom delu Amerike, ali nagrada na kraju nije mala, naprotiv Velika (Jabuka) je…
Do 23.marta nisam dostupan. Zaboravite na mene… biću tamo negde, izgubljen na Tajms Skveru ili u Gugenhajmu…a možda ću i da pijuckam čaj i šetam kroz Central Park. Mahaću vam sa Kipa Slobode. Ako me se baš uželite, poneću američki mobilni sa sobom
Mrzim to! Jutros sam ustao nervozan i spreman da ujedam. Počelo je da me boli grlo, ručak u kafeteriji je bio (najblaže rečeno) odvratan i nisam imao nikakav apetit. Vratio sam se kući i planirao da učim za test iz italijanskog koji sam imao uveče i da čitam materijal za seminarski. Zaspao sam. Probudio sam se šlogiran – dva sata kasnije, chatovao sa mamom i usput virio u knjigu iz italijanskog pokušavajući da bar nešto zapamtim.
Na testu sam imao blokadu, jer me je proganjalo jed(i)no pravilo koje sam zapamtio iz knjige, a koje po svoj logici nije bilo tačno. Rešio sam da verujem sebi, a ne knjizi i napisao ono što je meni zvučalo dobro. Posle sam proverio, i ispostavilo se da je baš taj primer bio izuzetak za to pravilo. Sa ostatkom testa nisam imao problem i mislim da sam ga ok uradio.
Zbog “divnog” raspoloženja sam imao utisak da me svi ljudi sa kojima sam kontaktovao danas mrze, ismevaju i jednostavno ne podnose. Naravno. Onda sam počeo da razmišljam o svom društvu kući pa sam se rastužio…Kao da dan nije bio dovoljno loš…
Posle večere se okupilo par ljudi u mojoj sobi i gledali smo seriju, koja me je ostavila potpuno ravnodušnim. Kad se završila, spremio sam se i otišao da vežbam sa namerom da provedem nekih 4 sata za klavirom. Vežbao sam kao konj prethodnih par nedelja i večeras sam hteo da sve lepo upakujem i pokažem profi sutra na času. Usvirao sam se i krenuo. Ni jedan tehnički težak deo mi nije izlazio i sve je zvučalo užasno nemuzikalno. Pokušavao sam da se dovedem u red, ali što sam više čačkao, bilo je sve gore. Odustao sam posle sat vremena i vratio se u sobu. Sada ću da legnem u krevet i čekam da dodje sutra i da se nadam da će biti bolji dan…
Ovaj tempo studiranja, bez preterivanja presto tempestoso con fuoco senza respirare, užasan je za psihu. Sanjam testove, progoni me to što nisam počeo da spremam seminarski od 10 strana na temu “Muzički stil F.Šopena” koji treba da predam dve nedelje nakon što se vratim sa prolećnog raspusta, a o koncertu da ne govorim! Eto, to je odgovor na pitanje zašto ne pišem više na blogu, koje mi sve više prijatelja postavlja… Jedina svetla tačka u budućnosti mi je taj raspust, kada ću posetiti Njujork. Nadam se da će me to bar malo ispuniti i dati mi snage da izdržim još dva meseca…
Evo za kraj, Šopenova 4.Balada u izvodjenju S.Bunina. Ovo je delo koje je tako lepo i savršeno…..i toliko teško da ga psujem i proklinjem svaki dan…pogotovo danas kada je u mom izvodjenju zvučalo očajno…
Kako sav ovaj haos u Srbiji deluje strašno iz daljine. Ne znam da li je stvarno tako…ali kada gledam vesti i čitam novine na netu – poželim da se nikada ne vratim! Baš smo primitivni… Mislim, i meni je žao zbog Kosova, ali to ne znači da treba da izadjemo na ulice i uništavamo sve što nam padne na pamet (kao npr kola brazilskog ambasadora, koji nema nikakve veze sa bilo čime)… Da li smo mi ikada imali mirne demonstracije? Takvo srednjevekovno ponašanje nam je postao jedan užasan običaj… Dobro, činjenica da često imamo prilike za takvo ponašanje je katastrofalno deprimirajuća, ali to nije opravdanje…
Šta se time postiže? Ako ste besni, razbijte prozor u vašem stanu i derite se koliko god hoćete… smirićete se, a bar nećete imati susret sa policijom…. a strance će jednako da boli d*pe za to što pravite budale od sebe… Znaju oni da nismo zadovoljni i bez kamenovanja Meka. Baš su me iznervirali! Zašto su napali novinare (!!???)… i ambasade…. ‘alo!!! Ceo dan sedim i menjam RTS i b92 streaming na netu i stomak mi se okreće od slika koje vidim…
A povrh svega toga mi se non stop kroz glavu provlače misli o tome da li bi neko od mojih prijatelja i poznanika mogao da bude menju onih sedmoro ljudi koji su tako tragično poginuli prošlu noć u mom gradu…
Od kada sam bio na Havajima, ništa ne pišem o školi! Verovatno svi imate utisak da ja ustvari samo putujem po Americi i zezam se…medjutim nije tako! Drugi semestar mi je mnogo teži. Imam manje predmeta: Klavir, Istorija Muzike i Italijanski se nastavljaju od jesenas, a umesto ostalih gluposti imam jedan predmet – Istoriju Jazza. Zvučalo mi je super, medjutim, dve istorije su ipak puno! Moram da pišem seminarske, imamo slušne testove…a sve to je strašno zato što nema odmora…kako se jedan test završi, tako drugi počinje…Vapim za prolećnim raspustom! Sva tri “nesviračka” predmeta imaju po tri testa, a prvi talas testova je već uveliko počeo…Imao sam test iz IstMuz, i dobio sam 94/100 bodova (nja nja nja); Italijanski sam super uradio, ali ga još nije pregledala, a ostao je Jazz koji je sledeće nedelje. U prevodu – ne izležavam se koliko sam navikao i to mi teško pada! Hoću kući, da ležim na kauču ceo dan!
Još jedan razlog zbog kojeg želim kući je što dvoje meni enormno dragih ljudi – Goran i Sofija – za par dana sviraju sa njihovim bendom Drum’n'Zez -om na Beoviziji!!! Uzbuđen sam i ovako, evo upravo mi se znoje dlanovi ali bih tako voleo da mogu sa njima da delim tu euforiju! (ustavari, čini mi se da su oni smireniji od mene ) No, ko god ovo pročita ima obavezu da glasa za njih 19. Februara, a ako (nakon što) prodju u finale i 20. Nije bitna objektivnost, oni su najbolji, ja vam kažem !!
Za kraj,”Dunaaav je moje more” iz emisije “Evropsko Lice” koju izvode Drum’n'Zez, bend sa najlepsim pratećim vokalom i trubačem na svetu :*
Ovaj semestar je neopisivo bolji od prethodnog. Sve je u znaku pijanizma. Imali smo nekoliko koncerata, od kojih me ni jedan nije oduševio, što vas – siguran sam – ne iznenadjuje. No, zanimljivi koncerti tek predstoje – treba da sviraju dvoje Rusa, oboje dobitnici zlatne medalje na Van Cliburn takmičenju. Ja se nadam da će moj profa uspeti da mi izdejstvuje jedan čas sa njima, pošto je on “baja” u toj organizaciji koja ih dovodi. (Mislim da nikada ranije u životu nisam iskoristio reč “baja”)
Inače, do sada sam svirao na dva masterclassa. Prvi je bio sa Amerikankom zaboravljenog imena, koja je bila jedna od troje finalista za mesto profesora klavira, ovde u Huntsvillu. Svo troje su morali da održe koncert i seminar, a ja sam bio zamorče na njenom. Radili smo na Dohnanyi-u i nije mi rekla apsolutno ništa, ali je majstorski razvukla vreme razglabajući o nebitnim detaljima. Svaka čast na tome, ali nije primljena. Primljen je neki čika kojeg ja nisam čuo, tako da ne znam kakav je. Nije ni bitno, uostalom, pošto ga ja neću videti, počinje da radi od jeseni…
Drugi seminar je bio sa Lindom “frik za 20.vek” Monson. Održala je i koncert, na kojem je svirala uglavnom američke kompozitore – što je bilo odlično predavanje iz poznavanja klavirske literature, ali je svirala i Bergovu Sonatu, posle koje sam ostao bez komentara…mislim, imam komentar, ali nije za javnost! Za taj seminarski sam se prijavio na silu, pošto niko drugi nije hteo, tako da sam spremio Rachmaninovu Etidu preko noći (tj. ujutru sat vremena pred masterclass ). Naravno, svirao sam očajno. No, bilo je zanimljivo, makar zbog toga što se gospodja Linda bacala po sceni 20ak minuta pokušavajući da objasni Amerima u publici šta treba da rade ako im se desi da imaju memorijski kiks tokom izvodjenja.
Inače, počeo sam redovno da vežbam! Znam da se smejete sada i da sam to rekao milion puta, ali ja sam ozbiljan. Imaću koncert 15. Aprila, u 19:30h, u Roberts Concert Hall – ovde na kampusu, u kojoj je jedan lepi Steinway i zastrašujuć broj sedišta za publiku. U glavi mi je haos – ne znam šta ću da obučem, nisam nastupao ozbiljno već duže vreme, klavirska stolica je klimava (to nije samo kod nas na akademiji!!!), u sali je uvek hladno i smrznuće mi se prsti… Nadam se da ću preživeti! Vi ste svi pozvani da dodjete da me slušate, hihi…. Šalu na stranu, užasno mi je čudno to što u toj sali neće biti nikog od mojih… biće ovdašnji Srbi, ali to nije to… Nisam ranije razmišljao koliko mi u stvari znači to što su neki odredjeni ljudi u publici kada sviram…
Program je kratak i sladak:
E. von Dohnanyi: Cappriccio op.2 br.4 h-moll – ili: ono delo koje niko ne zna, 10 minuta razbijanja klavira u fff
J.S. Bach: Choral “Nun komm’ der Heiden Heiland” – ili: onaj koral koji svi znaju, svi volimo Horowitza
L. van Beethoven: Sonata op.31 nr.2 d-moll – ili: “Oluja”, 20 minuta Betovenovog savršenstva
F.Chopin: Ballade nr.4 op.52 f-moll – ili: Prvo izvodjenje javno, a Iris me nikad nije čula – kuku meni…
To je to! Ja se nadam da ću uspeti da izdejstvujem da me snime, ali ako ne uspem da sredim hq audio, imaću makar snimak sa kamerom. Sada mi samo preostaje da se bacim na klavirsku stolicu u sledeća dva meseca….
Za kraj: Pozirao sam za Nikolin domaći zadatak iz fotografije, tako da sam stavio par slika na net, da vidite i vi kako izgledam za klavirom, ako ste zaboravili
Upravo je 3:46am, a ja sam budan Pokušavao sam bezbroj puta da legnem na vreme, ali sam se uvek okretao po krevetu satima, tako da sam prestao da pokušavam. Treba samo jednom izdržati da ustanem rano i legnem na vreme, pa ću se vratiti u normalu…ali, možda ja i ne želim da se vratim u normalu! Volim da budem budan noću. No, to nije bitno
Malo pre sam ugasio komp, oprao zube i popeo se na svoj krevet. U proseku par puta mesečno imamo “uzbunu” za nevreme, koje se nikada ne desi. Za sutra su predvideli oluju, ali se nisam nešto preterano uzbuđivao. Jedna koleginica mi je rekla da i ako bude tornado, neću videti ništa više osim kiše. Razbila mi je sve snove…ništa od tvistera… Međutim, moje očekivano uzbuđenje pri pomisli na gledanje tornada je nestalo u sekundi. Kako sam legao i smirio se, oglasile su se sirene!! Stomak mi se okrenuo 1999 puta u sekundi zbog reminiscencije na poslednji put kada sam ih čuo. Odmah sam sleteo sa kreveta i pogledao napolje. Nije se videlo ništa zastrašujuće, osim munja i prljavih prozora. Upalio sam komp, i frapirao se kada sam pročitao da je tornado 8 milja od Medisona, koji je najzapadniji deo Huntsvilla. U domu je vladala mirna atmosfera, tako da sam ostao u sobi i gledao direktan prenos o oluji kroz prozor. Počela je kiša. Par minuta je izgledalo kao da će biti gadno, međutim – kiša prestade i sirene se ugasiše. Tornado je nastavio svoju putanju ka severozapadu.
Bezveze. Kako sada da spavam?
Što bi rekla Alka Vujica: “Prvo me pališ, pa me onda hladiš”.
Jedna od mnogih Miloševih omiljenih fraza – “ludilo mozga” savršeno opisuje Acinu rodjendansku žurku. Prošlo je par nedelja od žurke, ali ja tek sada videh da je Nikola stavio slike na net, pa reših da to podelim sa vama
Čikago je po veličini drugi srpski grad na svetu! Ima više ljudi iz Srbije nego Novi Sad! Stoga, Milena i ja smo rešili da iskoristimo priliku besplatnog smeštaja i relativno jeftine autobuske karte i odemo tamo na jedan vikend! Milena je spavala kod nekih prijatelja, a ja sam iskoristio svoju omiljenu varijantu za besplatan smeštaj – Hospitality club. Jedan lik, David, koji uživa u tome da pomaže zalutalim putnicima u Čikagu (a pritom je opremljen gomilom brošura i simpatičnim (ali ledenim) stanom na 24. spratu sa pogledom na centar) je bez problema prihvatio da budem kod njega na par dana, iako je on putovao u Njujork taj vikend. Imao sam ceo stan za sebe
Putovanje autobusom u Americi je bilo posebno iskustvo. Ovde srednja klasa i svi oni iznad nje putuju avionom, što znači da su sa nama putovali uglavnom crnci i ono što Ameri zovu “white trash” (”belo djubre” – najniži sloj, oni što na filmovima obično žive u prikolicama). Ja sam morao da krenem pre Milene, zbog toga što je David leteo za Njujork, a Milena je taj dan imala čas koji nije mogla da izbegne – znači putovali smo odvojeno. Meni je bila frka, mogu da zamislim kako je bilo njoj! Putovao sam 15 sati. Imali smo gomilu pauza, na kojima smo morali da izadjemo iz busa i čekamo na stanici oko pola sata-sat. U tim trenucima sam se družio sa još većim brojem zastršujuće glasnih, smrdljivih i iritantnih ljudi koji su čekali na stanici. Jedva sam dočekao da stignem!
Sutradan sam pokupio Milenu na stanici i ceo dan smo se šetali po gradu. Bilo je prilično hladno, a moja kapa i rukavice su ostali u ormanu u NSu (zašto bih ih poneo, kada živim u Alabami?). Prvom prilikom sam kupio što deblje rukavice i kapidžon, pošto bi, po mojoj proceni, moja ruka nakon 10 minuta van džepa verovatno otpala. Užasno sam se mučio da slikam tih dana, pošto sam morao da skinem rukavicu, a temperatura je varirala od -5 do -20. To je bio najhladniji vikend u Čikagu! No, mi smo konstatovali da je mnogo bolje iskusiti grad koji je poznat po svom vetru i gadnoj klimi – upravo po ovakvom vremenu. Uostalom, Čikago ima nadimak “Vetroviti grad” (i to sa razlogom!!!!). Koja je svrha da dođeš leti i pržiš se na 30 stepeni? Preživeli smo, i uopste nije bilo tako strašno, čak štaviše – prijalo mi je (osim kada udješ u ulicu u kojoj je promaja, pa te ledeni vetar bukvalno teleportuje par blokova unapred).
Inače, Čikago me je potpuno oduševio! Nikada ga nisam smatrao posebno privlačnim, medjutim ipak ima nešto posebno u njemu. Arhitektura starih zgrada je prelepa, ogromne zgrade su impresivne, takozvani “L” (uzdignuti voz) daje neki šmek… Parkovi su prelepi, razne skulpture po gradu, gomila muzeja, pozorišta,…. Nažalost, zbog (veoma) ograničenog budžeta nismo videli nikakav mjuzikl ili koncert, a jedno veče su čak svirali Čikaški simfoničari (i to Rachmaninovu i Šostakovičevu simfoniju ). Obišli smo Navy Peer – dok za turiste, popeli smo se na 94.sprat na Hancock zgradi, obišli smo Milenijum park i slikali se sa “Pasuljem” koji smo mi prozvali “Krofna”, prošetali Mičigen avenijom, posetili Kulturni centar i Prirodnjački muzej, i proveli sate i sate lutajući po centru…
Pogledajte slike i klipiće…nadam se da ćete uspeti da osetite bar delić čari koje ima ovaj grad!
) i gomila drugih ogromnih zgrada. Ispod toga su uglavnom manji stambeni delovi grada, koji su neverovatno slatki. Šetali smo se kroz Greenwich Village, Soho i Malu Italiju, u kojoj smo se susreli sa najneljubaznijim konobarom na svetu. Tu je u blizini i Flatiron zgrada, koja je moja omiljena na celom Menhetnu. Videli smo Gradsku kuću i došli do polovine starog Bruklinskog mosta… U istočnom južnom delu grada se nalazi mali jazz klub u kojem smo slušali jednog mladog Njujorškog jazz pijanistu i njegov trio. Bilo je zanimljivo i svakako prelepo iskustvo. Upoznali smo prodavca klavira, koji je rekao da ima preko 400 klavira (!!!!) a pored nas je sedeo neki čikica sa odvratnim debelim prstima, za koga se ispostavilo da je profesor klavira. 
Drugi semestar mi je mnogo teži. Imam manje predmeta: Klavir, Istorija Muzike i Italijanski se nastavljaju od jesenas, a umesto ostalih gluposti imam jedan predmet – Istoriju Jazza. Zvučalo mi je super, medjutim, dve istorije su ipak puno! Moram da pišem seminarske, imamo slušne testove…a sve to je strašno zato što nema odmora…kako se jedan test završi, tako drugi počinje…Vapim za prolećnim raspustom! Sva tri “nesviračka” predmeta imaju po tri testa, a prvi talas testova je već uveliko počeo…Imao sam test iz IstMuz, i dobio sam 94/100 bodova (nja nja nja); Italijanski sam super uradio, ali ga još nije pregledala, a ostao je Jazz koji je sledeće nedelje. U prevodu – ne izležavam se koliko sam navikao i to mi teško pada! Hoću kući, da ležim na kauču ceo dan! 
